DREAMBIRDS

 

Kada sam prvi put čuo grupu Dreambirds, na probi u studiju High Voltage, pomislio sam da neko svira obrade Jeffa Buckleya i to dobro, mada nisam mogao da prepoznam koje su pesme u pitanju. Verovatno je to neka stvar sa albuma iskopina iz njegove zaostavštine - prerano stradali bard ostavio je dosta neobjavljenih snimaka za sobom. 

     Ispostavilo se da nije reč o obradama. Dreambirds zaista zvuče veoma slično estetici Jeffa Buckleya, Kristijanov glas zaista zvuči veoma slično Jeffovom. Ali Kristijan ima gomile sopstvenih autorskih pesama pisanih u sličnom duhu kao Buckley, sa tekstovima na dobrom engleskom. Jeff Buckley bio bi bez ikakve sumnje ponosan na ovaj svoj neobjavljeni album. Postoji književna anegdota u kojoj je pisac Nemanja Mitrović, poznat i kao muzičar iz vremena drugog talasa beogradskog novog talasa, napisao priču koja veoma verno dočarava estetiku Milorada Pavića, i potpisao se kao Milorad Pavić; Pavić je tu priču zatim usvojio i objavio kao svoju. Veoma je moguće da bi se slična stvar desila Dreambirdsima da je Jeff Buckley doživeo tu radost da ih čuje. 

     Međutim, ova uslovno rečeno beogradska četvorka, sačinjena od trojice Užičana koji žive i rade u Beogradu i jednog momka iz Kovačice, mesta u Banatu poznatog po naivnim slikarima, nije samo epigon mlađeg Buckleya. Pažljivije slušanje otkriva naslage eteričnog popa iz 4AD produkcije (Dead Can Dance, Cocteau Twins, This Mortal Coil...), grandža koji nema Sietl na registarskoj tablici, dakle elegične momente Smashing Pumpkins, Afghan Whigs, ranih Radiohead, jasne obrise gotskog roka i amerikane. No sve to pada u drugi plan kada se uživite u harmonije koje ovaj bend sa neobičnom lakoćom i nepredvidljivošću plete, i kad vas ponese strast koju njihovo muziciranje nosi u sebi. 

     Reč je o bendu koji bi mogao imati veliku i sjajnu budućnost, jer ima sve što je za to potrebno. Da li će imati najvažnijeg goriva za let ka zvezdama - volju, pokazaće vreme.