Kako su navijači pobedili sve ostale? Piše Vladimir Krakov

 

Svrha ovog teksta nije nostalgija za prošlim nego poređenje dva modela odrastanja. Generacija kojoj pripadam rasla je u vreme sivila, sa svega dva programa na televizoru, bez interneta. Ali mi nismo bili sivi. Koliko god je društveno okruženje za vreme socijalizma i Miloševićevog postsocijalizma težilo da nas uniformiše, da nas sve obuče jednako, natera da pevamo iste pesme, izgovaramo iste zakletve, ponavljamo iste fraze, toliko smo se mi više trudili da se individualizujemo, da naručimo disk iz inostranstva koji niko nije čuo, da pročitamo, vidimo u bioskopu, saznamo i budemo deo sveta.

 

Magija Beograda oduvek je bila to što se sa kalemegdanskog vidikovca svet odlično vidi i još bolje čuje. Ako neko želi da ga vidi i čuje.

 

Deo sveta koji je tokom celog 20. veka neopisivo lako dolazio i useljavao se u beogradska odrastanja bile su potkulture. Počevši od džeza. Džez je prototip globalne potkulture, i džez je stekao beogradsku registarsku tablicu pre gotovo jednog veka, praktično čim je odaslao prvu notu van matičnog kontinenta. Big Band Radio Televizije Beograd, beogradska džez reprezentacija, poobarao je mnoge vilice na Zapadu kada se pojavio na najboljim džez festivalima. I danas je beogradska škola džeza jedan od najreprezentativnijih kulturnih brendova koje grad ima. Ali nije to zasluga samo muzičara, već u podjednakoj meri, kolektivna zasluga generacije kulturnih heroja, naših dedova i očeva, koja je želela da malo selo ima džez orkestar.

 

Kada je celi svet zaigrao mambo, Beograd je istog trenutka imao mambo scenu. Svega dve-tri godine nakon Bila Hejlija i njegovih kometa, Beograd je imao svoje prve rokere, svoj odgovor na britansku zvučnu invaziju 60-tih, progresivne rok bendove 70-tih, pank, novi talas, grandž (ne grand!)... Ali muzika je samo jedan od preduslova za postojanje potkulture. Hipici su se okupljali u Plavom Jadranu na kraju Kneza i trućali o ljubavi, miru i Heseu, pankeri su šarali novobeogradske zidove imenima omiljenih bendova i raspravljali o tome čije ideje su pravi pank, poziv na anarhiju Džonija Rotena ili na društvenu pravdu Džoa Stramera. Takmičenja u brejkdensu bila su zamena za tuče u beogradskim predgrađima nekoliko sezona. Skejt nije bio samo daska sa točkićima već i način života. Darkeri su slušali gotik rok, oblačili se i izgledali kao vampiri i često su kružile glasine o tome da vrše ritualna samoubistva, što nikad nije potvrđeno. Skinhedi su bili neki pankeri koji su se ošišali na nulu i nikom nije bilo baš jasno šta hoće, pa ni njima samima. I najbitnije od svega, te razlike bile su nepremostive – lakše je bilo crncu da postane belac nego hevimetalcu da postane tediboj a da ga svi ozbiljno shvate.

 

Negde na dnu lestvice potkultura bili su navijači. Obično po dvojica u odeljenju, ne naročito inteligentni, loši đaci, nezainteresovani za muziku ili bilo šta drugo osim fudbala. Sa njima se nije družio niko ko drži do sebe.

 

Beograd je imao gotovo celokupni spektar potkultura koje su postojale u bilo kojoj od respektabilnih svetskih metropola. Pa kako se onda dogodilo da 2013 godine imamo samo jednu potkulturu u gradu – fudbalske navijače?

 

Kada bi zidovi umeli da pamte i da govore, beogradski zidovi imali bi veoma zanimljive kolekcije grafita. Poruke sa beogradskih zidova bile su kulturno raznovrsne, intrigantne, pametne, duhovite i neretko briljantne.

 

„Separatisti svih zemalja, ujedinite se.“ „Bog je mrtav (Niče). Niče je mrtav (Bog).“ „Dobar pasulj daleko se čuje“...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ipak, takvi grafiti su 2013 izbledeli, ili su prežvrljani ili su prefarbani. Na beogradskim zidovima su grafiti klinaca koji sada imaju 15-25 godina. A oni imaju samo jednu vrstu misli. I jednu boju misli. „Mi smo najjači“. „Voždovac navija za...“ „Svi na stadion“... Budi dobar Srbin. Ubij pedera. Ubij ustašu. Ubij Šiptara. Ubij. Obično bez „j“ na kraju reči. Ubi. Šta je to aorist, uopšte?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Generacija koja sada ispisuje grafite raste u vreme neograničenog izobilja informacija, dva klika od bilo koje nove muzike, bilo kog novog filma na planeti, bilo koje nove ideje, dva džeparca od putovanja u bilo koju evropsku prestonicu gde se može besplatno prespavati preko Couchsurfa... i ta generacija kao da teži da bude što jednoumnija, da što manje sazna, da što manje vidi i čuje i poznaje svet. U doba beskrajnog, čak perverznog pluralizma svake vrste, mladi Beograđani hrle da se uniformišu, da se svi obuku jednako, da pevaju iste jednoumne pesme, izgovaraju iste zakletve, ponavljaju iste fraze, da budu što manje individualizovani, da što manje pročitaju i što manje znaju.

 

Nobelovu nagradu možda dobijaju najinteligentnije ideje. Ali istorija marketinga nepobitno dokazuje da na tržištu pobeđuju ideje koje mogu da razumeju i najgluplji. Drugim rečima, što gluplje, to popularnije. Što primalnije, to moćnije – što niže strasti probudi neki medioid, to više publike će trajno vezati za sebe. Medioid, to je bilo koji entitet koji bivstvuje u medijima, bilo da proizvodi informacije o sebi posredstvom medija, bilo da neko drugi proizvodi informacije o njemu. Političar ili estradna zvezda, fudbalski klub ili učesnik u rialitiju, događaj ili brend, medioida ima mnogo i naoko su raznovrsni, dok zapravo sve više liče jedni na druge, a elitni medioidi govore jezikom koji razume osoba koja ima IQ 80.

 

U čemu je onda tajna tolikog uspeha i tolike masovnosti jedne izrazito totalitarne potkulture kakva su fudbalski navijači? Šta ova potkultura nudi svojim sledbenicima, čime ih toliko privlači i opčinjava? Fudbalskom igrom? Nemojmo biti naivni.

 

Skup navijača okupljenih na tribinama stadiona ili sportske hale je moderno pleme. Ili preciznije, moderna horda. Idite na stadion da to doživite. Tajna je u osećaju snage koji pruža zajedničko urlanje sa stotinama i hiljadama pripadnika vašeg čopora. Tinejdžer, kada je sam, oseća da je slab i nezaštićen. A kada se nađe u hordi Delija ili Grobara, najjači je na svetu. Potpuno je nebitno da li je jak/slab, pametan/glup, lep/ružan, uspešan/luzer, bogat/klošar... Horda prihvata sve. Hijerarhija naravno postoji, ali prihvaćen je svako ko to želi. Ako je Srbin. I nije peder.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kada jednom pristupi hordi, njen član nema nikakve naročite obaveze, osim da redovno dolazi na okupljanja. Kada prođe ritual konfirmacije u hordi, a to je obično prva makljaža sa rivalskom hordom, novi član može da računa na zaštitu horde i u vanstadionskim okolnostima – ako ga neko „dira“ u školi, ili mu neko, prosto, smeta. A svi znamo koliko je danas onih koji jednom poštenom huliganu smetaju.

 

Vrhunac života horde je tuča sa rivalskom hordom. O tome je izlišno i pričati – tvoja nova zajednica pruži ti slobodu da lemaš, iznabadaš, šutiraš druga ljudska bića, da gurneš nekom zapaljenu bengalsku baklju u grlo, sve to je dozvoljeno i preporučeno. Ne pričaj sa njim, nabodi gaaaa, nabodi gaaa... Što luđi, to bolji član horde. Ludilo se poštuje. Kreativno izražena agresivnost je veoma na ceni, što neobičniji pičvajz izazove neki član horde, to će biti poštovaniji. Što gori, to bolji.

 

Navijači su u Srbiji forma blagoslovenog ludila. Kao flagelanti (oni što kolektivno bičuju svoja gola leđa) i krstaši u zapadnjačkoj verziji srednjeg veka ili asasini u istočnjačkoj. Korisni fanatici. Skojevci u tek stvorenoj FNRJ. U našoj socijalističkoj domovini religiozne slobode su na najvišem nivou. A onda dođu skojevci i polupaju stakla na crkvi. Navijači su Dačićevi skojevci - nestašni momci sa potpuno režimskom ideologijom, spremni i da preteraju u njenoj primeni kad policija ne može.

 

Prisustvovao sam veoma živopisnom navijačkom ritualu. Na dan velike i važne utakmice, nekoliko sati pre otvaranja stadiona grupice navijača lutaju raštrkane gradom. Još nisu dovoljno pijani, a nisu ni sigurni ko je čiji, jer nisu još uvek baš svi istakli obeležja horde. Jednog trenutka, neko na jednom kraju parka vadi iz jakne navijački šal... Istog momenta, sa drugog kraja parka, začuje se urlik odobravanja iz druge grupice. Pa to su naši! Grleni krik pećinskog čoveka koji se raduje što u obračun sa rivalskim čoporom dolazi još naših. Sad smo jači!

 

Potpuno nepoznati ljudi, koji prvi put u životu vide jedni druge prilaze razdragani jedni drugima, grle se i ljube, tapšu se po ramenima i zajedno proizvode onaj isti grleni krik, samo jači i razulareniji, a onda neko od njih zapeva neku od zajedničkih navijačkih pesama. Kako to da još uvek nemamo nijednu zbirku navijačke poezije? Šta rade svi ti proučavaoci književnosti koje naša država školuje, kada im najživlja poetska produkcija promiče mimo ušiju nezabeležena? Navijačka književnost, brate, svi ti aforizmi, brate, rime, pesničke slike... pesničke, da, prava reč. Poezija stvarana pesnicama. Književnost, brate, koja se ponovo rađa u modernom pećinskom dobu.

 

Ne znam kako da završim ovaj tekst. Hteo sam da otkrijem šta je to što neke mlade ljude privlači jednom životnom stilu koji je potpuno sociopatski i psihopatski po svojoj suštini. Objašnjenje je vrlo jednostavno. Navijačka horda nudi sve ono što se u društvu veoma teško stiče: instant prihvaćenost – trenutno rešenje za osećaj usamljenosti, instant snagu – trenutno rešenje za osećaj nezaštićenosti, instant identitet – trenutno rešenje za krizu identiteta, instant status – što si luđi to si ugledniji... Sve to postiže se s lakoćom, a jedina investicija je cena karte za utakmicu. I poneka limenka piva.

 

Sasvim je jasno zašto ova potkultura ima neuporedivo više sledbenika nego bilo koja druga. Najmanje zahteva od sledbenika, a najviše nudi za uloženi novac i trud. Sve znanje koje ti treba, mada će te i bez toga prihvatiti, je poznavanje imena i pozicija igrača kluba za koji navijaš.

 

U suprotnom taboru, da bi postigao određeni status recimo u okviru potkulture zasnovane na nekoj vrsti muzike, moraš da preslušaš mnogo muzike, da pročitaš puno tekstova, knjiga, odgledaš puno dokumentaraca i biografskih filmova, i povrh svega, moraš da kupiš odeću kakvu nose članovi bendova koje slušaš. Dovoljno je da obuješ pogrešni brend patika, i već si aut. Da i ne govorimo o tome da ti se ne daj Bože svidi muzika benda koji ne sluša tvoja ekipa. Karte za koncerte i festivale su puno skuplje od karata za utakmice. A tvoja ekipa neće uskočiti da te brani ako te napadnu huligani. Puno više se isplati biti huligan. Osim ako ti se baš jako sviđa ona jedina padavičarka u školi, ona s kojom niko ne razgovara jer stalno nosi sluške na ušima.