Piše: Marko Kostić
Glumac Dastin Hofman, debitovao je ove godine kao filmski reditelj. Njegov film Kvartet osvojio je pozitivne kritike američkih i evropskih kritičara. Ali, ovo nije priča o Dastinu Hofmanu, već o scenaristi filma i autoru istoimene drame, Afrikancu jevrejskog porekla i britanskog državljanstva, seru Ronaldu Harvudu.
Biografija Ronalda Harvuda ima više dodirnih tačaka sa srpskom kulturom. Kao uglađeni Afrikanac u Beogradu, bio je 1994 supervizor svoje drame Garderober kada se izvodila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, sa Ljubom Tadićem i Petrom Kraljom u glavnim ulogama. Njegova serija Ceo svet je pozornica, emitovana je na našem programu osamdesetih godina, a knjiga Istorija pozorišta odavno je obavezna literatura na Fakultetu dramskih umetnosti. RTS je ekranizovao njegovu dramu Majstor početkom ovog veka, a predstava Kvartet je mnogo pre filma Dastina Hofmana postavljena u Narodnom pozorištu. Dopisni je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
U međuvremenu, ova ikona teatrologije dvadesetog veka, u novom veku je postao jedan od najtraženijih filmskih scenarista na svetu. Više puta je nominovan za Oskara, kojeg je dobio 2002, zaPijanistu, Romana Polanskog. Sarađivao je sa Polanskim i na adaptaciji Čarla Dikensa Oliver Tvist, sa Majkom Njuelom na adaptaciji Gabriela Garsije Markesa Ljubav u doba kolere,sa Majkom Fidžisom na adaptaciji Terensa Ratigana Brouningova verzija, sa Ištvanom Saboom na Kome se prikloniti i adaptaciji Somerseta Moma Biti Džulija, sa Bazom Lurmanom na Australiji, Normanom Džuisonom na Presudi, Džulijanom Šnabelom na filmuRonilačko zvono i leptir.
Drama Kvartet je priča o ostarelim operskim pevačima smeštenim u starački dom za penzionisane muzičare. U sukobu sa svojom i tuđom memorijom, ovi iskusni umetnici treba da otpevaju svoje slavno izvođenje vokalnog kvarteta iz Verdijevog Rigoleta, i tako prikupe novac za održanje penzionerskog doma. Međutim, ovaj kvartet nije pevao decenijama, a njihovi uzajamni odnosi eskalirali su u žarište emocionalnog rivalstva i profesionalne sujete. Ipak, da bi nagovorili najslavniju divu među njima da ponovo izvede čuvenu ariju, kolege joj se planski dodvoravaju pa joj se i nesuđena ljubav iz kvarteta udvara iz istog interesa. Ove muzičke legende, u procepu između svoje senilnosti i istorijskog pamćenja, pokušaće da ponovo otpevaju Verdija, iako je njihov život više opera po sebi nego što njihovo izvođenje može to da postane. Muzika prošlosti previre po magli njihovih sećanja, pa oni više ne mogu da razlikuju sebe od istorije - dok su bili mladi, morali su da se bore za svoje mesto u istoriji muzike. Kao ostareli, moraju da se bore za mesto istorije u muzici budućnosti.
Šta nam poručuju komadi Ronalda Harvuda? Može se reći da putem lakih nota Harvud tumači teoriju društvene, psihološke i političke zavere. Harvudove drame prezentuju situacije u kojima neposredna okolina junaka nehotice određuje njegovu poziciju u društvu. Romantičniji od Henrika Ibzena, ali hladnokrvniji od Grejema Grina, Harvud je ubeđen da ljudi koji nikad na zlo ne misle, jesu predodređeni za zločin. Zli ljudi, iako na sve spremni, ne mogu da nas povrede nehotice, ali dobri prijatelji, svojim nesvesnim oponašanjem tuđih navika, u stanju su da slučajno i nevidljivo diskriminišu pojedince koji se izdvajaju iz normativnog ponašanja.
Čak i kada ne govori direktno o politici, već o smeni pozorišnih generacija u filmu Biti Džulija ili direktno, preko isleđivanja nacističkih kolaboratora u filmu Kome se prikloniti (Talking Sides) do analize društvene savesti pre i posle genocida nad Jevrejima uPijanisti, kod Harvuda je prisutan utisak tihe salonske konspiracije, a taj skriveni totalitarizam nije prikazan kao sistem posmatranja i prisluškivanja, već kao stanje ignorisanja i ćutanja. Zamislite roman Agate Kristi, bez ubistava. Baš u tom napetom dramskom prostoru, odigrava se verzija zločina iz pera Ronalda Harvuda.
Sva Harvudova dela su suptilni prikazi klasnih odnosa, slike neravnopravnosti između naslednika društvenog prostora i autora budućeg vremena. Prvi sebe vide u izdvojenom suprerlativu, drugi prve takođe vide, ali u statusnom poređenju. Kao što jeGarderober drama o robovlasničkom odnosu između velikog glumca i njegovog malog garderobera, tako je i Kvartet priča o bespomoćnim velikanima koji su tek u starosti odustali od težnje ka savršenstvu, prihvatanjem granica ljudskih mogućnosti u trenutku spoznaje sopstvene slabosti. Kad su na svojoj koži osetili simptome inferiornosti, tada su konačno primetili ljude slabije od sebe, u ogledalu.
Harvudovi junaci nas uveravaju u opasnost čak i kad nigde nema znakova vidljivog nasilja. Kao i Ibzen, Harvud analizira sukob između fizičkih prednosti zajednice i pojedinačnih vrednosti čoveka. Za razliku od intelektualnih vrednosti, fizička snaga (telesna, teritorijalna i seksualna), manje se uzima u obzir javnog poređenja, već se podrazumeva kao prirodno svojstvo društvene hijerarhije. Na taj način, telesne veštine bivših gospodara, oficira, kraljeva i vitezova, predstavljaju skrivene kategorije društvenog nasleđa. Ali ako želimo da talenat nadvlada teritoriju, a intelekt snagu, mi, po Harvudu, treba da postanemo paranoidni protivnici životnih motiva koji se svode na promociju biološkog prostiranja. Samo sumnjom u vrlinu familijarnih emocija, možemo promeniti ustaljeni jezik starog prostora i tako prestati da budemo taoci tuđih emocionalnih interesa. Paranoidnost je, po Harvudu, otpor protiv tajnih prednosti sistema, oličenih u narcisoidnosti plemstva, licemernosti pomodarskih grupa i prevrtljivosti mladalačkih čulnih interesa. Zato je stanje slabosti Harvudova omiljena tema, on je koristi da bi nam objasnio kako statusne promene u društvu ne moramo tražiti, već ih možemo pronaći u svakom čoveku koji je sledio motive svog tela u mladosti, i koji je sada protivnik tog istog tela u starosti.
Na kraju filma Biti Džulija, pošto je svojim glumačkim nastupom nadmašila mlađu konkurenciju i raskrinkala zaveru koja se kuvala iza kulisa njene premijere, Julija je sela da popije pivo, sama u kafani, u osvit prvog čina Drugog svetskog rata. Iako fizički izgledi dramskog prostora nisu bili na njenoj strani, ona je istinom na sceni razotkrila prirodu društvene igre koja se igrala bez njenog znanja. Mi, gledaoci obe predstave, kao publika na sceni i svedoci iza scene, videli smo njenu ličnost od suza, znoja i krvi i shvatili da se iza imena Julije nalazi lice koje je odbacilo masku prošlosti i okrenulo se pozorištu budućnosti. To je pravo lice Ronalda Harvuda, lice Viktorije.
Izvor: http://www.markokostic.com
Završetak filma Biti Džulija
PORTRET RONALDA HARVUDA
2013: DOBRA BERBA SCI-FI FILMA
Premda do kraja godine ima još dosta, već sada možemo reći da je ovogodišnja produkcija naučno-fantastičnih filmova nadmašila mnoge prethodne godine, i po brojnosti i po kvalitetu.
Naučna fantastika je žanr na koji još uvek mnogi gledaju sa visine, iako dela naučne fantastike postojano dostižu vrhove popularnosti i visoku umetničku vrednost. Sci-fi je odavno prestao da bude neobavezna maštarija o mogućoj budućnosti, i postao kritička parabola sadašnjeg društva projektovana u svet bliži ili dalji u vremenu i prostoru.
Nekoliko naslova izdvojilo se svojim kvalitetom iz prebogate ovogodišnje berbe sci-fi filma. Počećemo od onih koji su trenutno u bioskopima.
Elysium režisera Neilla Blomkampa predstavlja sumornu a jednostavnu antiutopiju, smeštenu u 2154. godinu, u kojoj bogataši žive na idealnoj svemirskoj stanici Elysium (raj u rimljanskoj mitologiji) u orbiti Zemlje, dok nesrazmerna siromašna većina živi na prenaseljenoj Zemlji u očajnim uslovima i bez zdravstvene nege. Očekivano, dolazi do pobune. Prostoj i predvidljivoj priči, sa brutalnom estetikom srodnom prethodnom Blomkampovom filmu Distrikt 9, crtu ubedljivosti daje gluma Mata Damona (Max) i Jodie Foster (premijerka Delacourt). Ali, kažu da je film dobar onoliko koliko je snažan njegov glavni negativac. Glavni zlotvor ovog filma, plaćeni ubica Kruger (Sharlto Copley), jeftini dvodimenzionalni psihopata C klase, prilično degradira ovaj film.
Naša ocena: 3,75
Oblivion, film Josepha Kosinskog (Tron Legacy), predstavlja visokoestetizovano ostvarenje koje lepotom slike i scenografije ne zaostaje za vrhovima žanra (Gattaca, Matrix...). Podžanrovi - postapokalipsa i "sporna realnost" (Matrix, Trumanov šou, Dark City...) - tipični su za poljsku školu naučne fantastike, od pisca Stanislava Lema do Gregora Rosinskog u stripu, ili bračnog para Vahovski i Derena Aronovskog na filmu. Jack (Tom Cruise) je nadzornik iskorišćavanja preostalih resursa razorene planete Zemlje u neodređenoj budućnosti. Njegov rutinski posao remeti se kada sretne misterioznu ženu kosmonauta (Olga Kurylenko) i vođu preostalih ljudi na Zemlji (Morgan Freeman). Jack počinje da preispituje stvarnost i dolazi do zastrašujućeg otkrića o sebi.
Naša ocena: 4,25
The Host, film Andrewa Niccola, po produkcijskim karakteristikama (izbor glumaca, budžet, scenografija, specijalni efekti...) spada u B produkciju, premda ovom režiseru nije mesto u toj klasi. Reč je o autoru filmova Trumanov šou (scenario), Gattaca (scenario i režija) i In Time (s/r). Ova priča spada u najstereotipniji SF podžanr, invaziju vanzemaljaca, ali je autor uspeo da u okviru njega ostvari značajne inovacije i čak dozu kritičke subverzivnosti. Subverzivnost se krije u tretmanu teme "diktature nenasilja" i implicitnom zaključku da je čovečanstvu neophodna neka doza nasilja da bi postojalo. Dakle, u bliskoj budućnosti, Zemlja je postala mesto savršene harmonije, mira, prosperiteta, poštenja, svi problemi društveni i ekološki su rešeni, nema gladi ni ratova... jedino što ljudi više nisu ljudi. Vanzemaljci su osvojili zemlju slično kao u "Invaziji telokradica", uselivši se u tela ljudi, i pretvorili su ljude u ljubazne, miroljubive i prazne mediokritete bez ličnosti. Ostaci ljudskog roda bore se kombinacijom ljubavi i nasilja, a u tome im, kao i uvek u ovom podžanru, pomaže vanzemaljac - izdajnik svoje vrste. Tačnije, vanzemaljka (Saoirse Ronan), koja se, iako to njena vrsta ne poznaje, zaljubljuje u čoveka. Da situacija bude složenija, zaljubljena je u dva čoveka odjednom. Nije reč o komediji, već o najoriginalnijem Sci-Fi ostvarenju ove godine.
Naša ocena: 4,5
After Earth privlači pažnju time što je autor priče i producent filma, dakle "glavni" autor, glumačka zvezda Will Smith. Uprkos niskoj oceni na IMDB-u i relativnom komercijalnom neuspehu, može se reći da se Smith ovim filmom nipošto nije obrukao. Iako priča više od dopustivog podseća na TV seriju Battlestar Galactica, daleko od toga da ćete zažaliti što ste platili bioskopsku kartu. Dobar akcioni Sci-Fi film, dobro režiran, dinamičan i lep za oko, čemu doprinosi i prelepa Zoe Kravitz (najlepše delo tate Lenija).
Naša ocena: 3,5
Europa Report ekvadorskog režisera na privremenom radu u Holivudu, Sebastiana Cordera, postiže neočekivani uspeh na blagajnama američkih bioskopa za prva dva meseca prikazivanja. Priča je upadljivi odlivak ("spin-off") filma "2010", nastavka Kjubrikove "Odiseje u svemiru 2001". Dakle, još jedna ljudska ekspedicija svemirskim brodom, ovaj put na Jupiterov mesec Evropa, gde će se kosmonauti sresti sa nepoznatom i misterioznom formom života, nimalo gostoljubivom. Solidan Sci-FI triler, u kom je mnogo toga već viđeno, ali i dalje vredi otići u bioskop zbog njega.
Naša ocena: 3,25
Star Trek Into Darkness režirao je mag filmske i TV produkcije, JJ Abrams (Fringe, Lost, Revolution, Alias, Super 8...). Koscenaristi ovog filma bili su koautori serije Fringe, Roberto Orci i Alex Kurtzman. Dakle na delu je trio koji stoji iza druge, treće i četvrte sezone "Fringea", koje su sam vrh Sci-Fi žanra u svim kategorijama, Mont Everest kreativnosti koji verovatno zadugo neće biti nadmašen. Od takvog trija očekuje se mnogo. Problem je u tome što Star Trek, sa svojih 7 miliona svetlosnih milja televizijske sapunice predstavlja prejak i suviše okoštao kliše koji se ne može preterano pomeriti iz onoga što jeste ka nečem gde možda dobija na kreativnosti ali gubi svoj identitet. "Into Darkness" kao priča predstavlja prequel - prolog priče o kapetanu Kirku i počecima njegove karijere u Zvezdanoj floti. Ako ste "Treki", nema potrebe bilo šta da vam objašnjavamo, dobićete novi izdanak Star Trek sage. Ako ste krenuli u bioskop da se zabavite, to ćete bez sumnje dobiti: ovo je briljantan akcioni film. Ipak, ako znate za kakve domete je sposoban trio Abrams/Orci/Kurtzman, osećaćete manjak metafizike u ovom dugometražnom akcionom trileru i otići ćete kući izneverenih očekivanja.
Naša ocena: 4
The Colony od režisera Jeffa Renfroea je film toliko prepun žanrovskih stereotipa da na njega ne vredi trošiti previše reči. Postapokalipsa, novo ledeno doba, tajanstvena zaraza napada jednu po jednu koloniju preostalih ljudi i pretvara ih u mutante ili već nekakva čudovišta. Da nisu već snimljeni The Thing, Omega Man i I.am. Legend, ovaj film bi možda nekome i bio zanimljiv. Solidna glumačka ekipa za ovako beznadežno nižerazredni film, predvođena Laurenceom Fishburneom (Morpheus u "Matrixu") čini šta se da učiniti sa ovakvim scenariom, ali iznenađenja nema.
Naša ocena: 2
Gagarin, u režiji Pavela Parhomenka, jedini je film na ovom spisku koji nije na engleskom. Biografska priča o prvom čoveku u svemiru, Juriju Gagarinu, nije Sci-Fi u doslovnom smislu reči, ali pokazuje kako se ono što je za mnoge ljude bila naučna fantastika pretvorilo u stvarnost. Jako dobro ostvarenje klasične ruske dramske škole.
Naša ocena: 4
Phantom, film Todda Robinsona, još jedan je uljez na ovu listu koji naoko nije Sci-fi već politički i ratni triler. Ipak, ulazi u granični podžanr Sci-Fija zvani alternativna istorija. Jedini problem ovog ostvarenja za koji se može slobodno reći da je filmčina koja vas ostavlja zakovane za bioskopsku stolicu, je u tome što je neko već snimio "Hunt for the Red October" pre 23 godine. Sve ostalo - jeziva apokrifna priča o odmetnutom agentu KGB koji otima nuklearnu podmornicu SSSR-a u nameri da izazove 3. svetski rat, kao i glumačko remek delo Davida Duchovnog (Molder/X-Files) i Eda Harrisa (Parcher/A Beautiful Mind), čini ovo delo jednim od najboljih filmova ove godine.
Naša ocena: 4,75
Do kraja godine, sa nestrpljenjem očekujemo još nekoliko zanimljivih Sci-Fi naslova: Enders Game (1.11.), Hunger Games: Catching Fire (21.11.), Gravity (4.10), i korejski Snowpiercer (30.10.) Ako tome dodamo i niz kvalitetnih Sci-Fi TV serija koje su ove godine imale zapažene sezone (Fringe, Falling Skies, Continuum, Revolution, Person of Interest, Alcatraz, Under the Dome, Touch, Real Humans, Defiance, Game of Thrones...) ljubitelji naučne fantastike mogu da uživaju kao nikada ranije.
Novo izdanje Cinemanije održaće se od 30. oktobra do 3. novembra 2013 u beogradskom Sava centru i predstaviće našoj publici niz svežih premijernih filmova iz svetske produkcije. Cena ulaznica biće 350 din, za projekcije od 19.00 i 21.30. Evo nekih od najzanimljivijih naslova...
Novi naslov koji je početkom novembra stigao na repertoar bioskopa u Srbiji, "Enderova igra" je naučnofantastični film holivudske A-produkcije, sa snažnim glumačkim imenima poput Harrisona Forda i Bena Kingsleya u glavnim ulogama. Da li su baš sve mogućnosti ove priče iskorišćene kako je moglo, i vredi li otići u bioskop i pogledati "Enderovu igru"?