Šta nam zanimljivo sprema Izdavačka kuća Arhipelag?

 

- Ovo će očigledno biti godina za priču. A mi smo odlučili da ovu godinu Arhipelaga posvetimo priči u kojoj se može uživati i s kojom se može razumeti naše vreme. To nije samo priča kao žanr, nego i priča kao oblik komunikacije i način razumevanja. Na Sajmu će premijerno biti predstavljena nova knjiga priča Davida Albaharija Propuštena prilika, dok su ranije objavljene nove knjige priča Mihajla Pantića Hodanje po oblacima i Jelene Lengold U tri kod Kandinskog. Uporedo sa pričama, Arhipelag objavljuje nekoliko izuzetno zanimljivih domaćih i prevedenih romana: novi roman Milete Prodanovića Arkadija i novo izdanje romana Vladislava Bajca Bekstvo od biografije, roman Džona Ralstona Sola Mračna priključenija i jedan od poslednjih romana Karlosa Fuentesa Volja i sudbina, kao najpoznatiji roman nemačke književnice Terezije More Jedini čovek na kontinentu. Pažnju čitalaca svakako će privući knjiga eseja i priča o savremenosti Čarlsa Simića Gledaj dugo i netremice. Ova knjiga je strasno i lucidno svedočanstvo o iskušenjima modernih vremena: o političkoj neodgovornosti, o vojnim intervencijama, o tome ko su danas autentični svedoci užasa, o nestanku javnog dobra iz javnih politika, o novom globalnom talasu pesimizma, o marginalizaciji znanja, o javnim bibliotekama koje se u Sjedinjenim Američkim Državama sve češće zatvaraju, o filmovima koje ne možemo zaboraviti ili o slikama i prizorima savremenog sveta koje ne smemo prećutati. Simić oživljava vlastita sećanja na odrastanje u Beogradu i na život u Evropi i potom u Americi.

Poznat i ranije kao izdavač velikih poljskih pisaca, Arhipelag će na Sajmu knjiga na kome je Poljska počasni gost predstaviti tri velike knjige savremene poljske književnosti: knjigu priča Zbignjeva Herberta Kralj mrava, u kojima se govori o manje poznatim i marginalizovanim bogovima grčke i rimske mitologije, knjigu eseja Adama Zagajevskog Odbrana vatrenosti u kojoj se govori o poeziji i istoriji, o ideologiji i sumnji, o politici i stvarnosti, kao i knjigu drama Januša Glovackog Antigona u Njujorku.

Posle tematskih antologija savremene priče Bunker i Kuća na ravnom bregu, objavljenih pre nekoliko meseci, biće objavljena i knjiga Priče o Savamali. Priče u ovoj knjizi nastale su zahvaljujući konkursu Arhipelaga i Mikser festivala za najbolje neobjavljene priče o Savamali i savskoj padini Beograda. U knjizi se nalaze priče vrlo poznatih autora i priče autora koji se prvi put predstavljaju javnosti. Priče u ovoj knjizi oblikovane su u susretu sa svakodnevicom i istorijom, trajanjem i trenutkom mesta u kome se otkrivaju jake simboličke snage.

Biće, naravno, i drugih knjiga, Sajam knjiga je prava prilike da se sve one vide, neke od njih i premijerno.

 

Vi ste pomalo prerasli ulogu samo izdavačke kuće, postali ste i organizatori jednog zanimljivog književnog festivala. Kako to napreduje?

 

- Moje najdublje uverenje jeste da danas izdavačka kuća ako objavljuje dobre i ozbiljne knjige mora da bude mali kulturni centar. Danas je lakše i jednostavnije objaviti knjigu, ali je sve posle toga problem. Da bi knjige bile čitane, moraju da budu vidljivi i prepoznatljive. Vrhunska književnost mora da se vrati u javni prostor. Pokazalo se da je književni festival odličan model za promociju vrhunske književnosti, jer u sebe uključuje različite forme, medije i tehnike. Otuda sam prezadovoljan programima, posetom i odjekom Beogradskog festivala evropske književnosti.

 

Upravo nam se rekonstruisalo ministarstvo kulture. Kada pogledamo unazad, nekih dobrih dvadesetak godina naša kultura nije stvorila gotovo nijedan kulturni brend vredan spomena, u bilo kojoj kulturnoj kategoriji. Kada je u pitanju književnost, imamo produkciju od par stotina romana godišnje, imamo i nešto poezije i ostalih književnih rodova, ali nijedno ime nije postalo veliko, i nijedan naslov ne nameće se kao bitan. Ko ne radi svoj posao kako treba: autori, institucije, mediji ili publika?

 

- Svi pomalo, neki podosta. Sve je u tranziciji, što znači da je teško uspostaviti poredak vrednosti, a nije mnogo lakše ni prepoznati neku pojedinačnu vrednost. Autori su se prvi put u istoriji naše književnosti suočili sa tržištem, često se ne snalaze na njemu i prave kompomise uperene protiv njihove literature i bez bilo kakve koristi za tržište. Isto tako, postoje odlični pisci, ali ne postoji njihova javna vidljivost. Institucije vrlo često postoje po inerciji i rade posao rutinski, bez poznavanja duha novih vremena i novih modela komunikacije. Mediji su, gotovo sasvim, odustali od vrhunskih kulturnih sadržaja. Ovo je vreme zabave i mediji tu ne žele ništa da kvare. A publici je, zapravo, najteže. Čitaocima više niko ne govori ni koje su knjige dobre, ni koje su knjige kakve ili barem o čemu su. Nikada nije bilo više knjiga i nikada nije bilo manje razgovora o knjigama. Ta inflacija je potisnula dobre knjige, marginalizovala vrhunsku književnost i unela pometnju među čitaoce. Zbog svega toga nikada nije bilo teže profilisati novi književni lik.

 

Koliko je neophodna stabilna i jaka država da bi postojala književnost? Mogu li autori i izdavači da rade svoj posao u državi koja se osipa?

 

- Pokazalo se da mogu, ali da im je zbog toga užasno teško. Naša kultura, pa u okviru nje i književnost i izdavaštvo, opstaje samo zahvaljujući entuzijazmu, postojanosti i čvrstini ličnih uverenja. Nema drugih resursa, ili su se pokazali kao slabi i nedovoljni. I vrlo često vrhunska književnost postoji nasuprot rđavim prilikama u društvu i državi. Ni danas nije drugačije, mada postoje segmenti literature koji su mnogo gori od stanje u državi koja se zaista osipa. Naravno, potrebni su nam dobri i entuzijastični ljudi, ali da ne bismo njih trošili i da ne bi oni trošili silnu energiju na borbu za opstanak, neophodne su nam dobre i uređene institucije i promišljena i dugoročna kulturna politika. Ne verujem da ćemo ih uskoro imati. Ali to nije razlog da odustanemo od vrednosti koje zastupamo, već da to činimo jednako uporno i uz pomoć novih rešenja.

 

Šta se to dešava sa publikom? Da li internet ubija književnost?

 

- Tiraži se smanjuju, broj pojedinačnih izdanja raste. Knjige se čitaju manje, jednim delom i zato što ih ima tako mnogo. To je efekat tiranije izbora: imamo previše stvari oko sebe i zato ne možemo i nećemo izabrati nijednu od njih. Ali je još gore što se ukus kvari. U naše vreme književnost polako dolazi u onaj status u kome se već nalazi film. Postoje enklave koje prate autorski film, koji je umetnost, ali scenu je preuzeo holivudski film koji je tržište. Zamislite društva koja će svoje ideje i pogled na svet oblikovati na saznanjima, lepoti i stilu koji dopiru iz knjiga voditeljske književnosti. To pitanje ukusa vidim kao osnovno. Ukus se dramatično pokvario. Kultura je marginalizovana i od svega se, pa čak i od književnosti, traži da bude prosta raznonoda i zabava. Internet je sasvim sigurno preuzeo jedan broj čitalaca, pogotovu među mladima. Ali u njemu ne treba da vidimo samo opasnost već i odličnu platformu za promociju najboljih književnih sadržaja.

 

Svuda se na planeti oseća da su knjige izgubile mnoge čitaoce, ali ipak u stabilnijim državama je situacija malo bolja, zar ne? Postoje neki procesi koji su jako srodni i slični u istočnoevropskim kulturama, a i mi smo deo toga. Da li su istočnoevropske kulture zaiste inferiorne u odnosu na zapad kontinenta?

 

- Bolje je već zbog toga što u stabilnijim državama ljudi imaju više prilike i vremena da se posvete svojim interesovanjima, između ostalog i knjizi. Istočnoevropske kulture nisu inferiorne u odnosu na Zapad. Ako je inferiorna ekonomija, to nikako ne znači da je inferiorna i kultura. Ali iako na evropskom istoku nastaju značajna umetnička dela, vrlo često se u javnom prostoru zapažaju i inferiornost, gubitak samopouzdanja, verovanje da su prave stvari negde drugde, fatalistički pristup da se ništa ne može učiniti, pa onda ne vredi ništa ni raditi. Istok pati od nedostatka samopouzdanja i od gubitka dobre mere. Ide se iz krajnosti u krajnost, umesto da se radi istrajno i posvećeno.

 

Koja su to nezaobilazna imena i naslovi u ediciji Sto slovenskih romana?

 

- Kada je pokrenuta, edicija Sto slovenskih romana je zamišljena kao posrednik između slovenskih kultura i književnosti, ali i kao način da se pomogne u nastanku nove generacije prevodilaca. Uprkos okolnostima, do sada smo uspeli više nego što smo prvobitno očekivali. Knjige se objavljuju, pojavili su se novi prevodioci, a pokazalo se i da je edicija odlična preporuka zapadnim izdavačima za pisce iz slovenskih književnosti. Zahvaljujući ovoj ediciji u izdanju Arhipelaga, na srpskom jeziku su se prvi put pojavili pisci kao što je Olga Slavnikova (roman 2017.), Jani Virk (roman Poslednje Sergijevo iskušenje), Anton Balaž (roman Logor posrnulih žena), Marko Sosič (roman Balerina, balerina), Ilja Stogoff (roman mASIAfucker) ili smo se podsetili pisaca kao što su Drago Jančar (roman Podsmešljiva požuda), Dmitrij Bikov (roman Evakuator), Aleksej Slapovski (roman Prvi drugi dolazak) ili Goce Smilevski (roman Razgovor sa Spinozom).

 

Šta Gojko Božović sprema kao autor?

 

- Pišem novu knjigu pesama, polako, tu će mi biti potrebno još barem dve godine. Prošle godine sam objavio knjigu pesama Obližnja božanstva. sada je vreme da se stropljivo radi na novoj knjizi. Završavam i knjigu eseja čija je okvirna tema književnost u doba tranzicije. Poslednjih godina napisao sam seriju tekstova koji govore o novom kontekstu u kome se književnost piše, objavljuje i čita, sada sam te tekstove zaokružio, verujem da ću do kraja godine imati završenu knjigu.